IZMEĐU JAVE I SNA: март 2015

понедељак, 30. март 2015.

ODLOMCI IZ KNJIGA

Momo Kapor

"Posle izvesnog broja godina čovek zaboravlja sadržaje pročitanih knjiga, od njih ostaje samo zvuk, duhovna vibracija autora koja postoji oko svakog remek dela."

"Lako je naći prijatelja s kojim se priča. Teško je naći nekog s kojim čovek može da šuti..."

"Zuko je mirno ispijao kafu iz fildžana govoreći:
-Alah vam je poklonio ovaj dan, a na vama je kako ćete ga potrošiti. Hoćete li uživati u njemu ili ga proćerdati?"

"Jednom dok je sedeo sa penzionisanim sudijom Enver-enfendijom na obali u Herceg Novom, u lep , sunčan zimski dan, kao bez duše protrča pokraj njihovog stola neki šezdesetogodišnjak u trenerci i patikama sav oznojen i zadihan... Vidi budale-reče Zuko- -Alah nam je dao da u životu napravimo određen broj koraka, a ovaj požurio da iskoristi prije vakta!"

ZELENA PESMA

Jesi li video

kako nam oduzimaju nebo

kako nam reku mute?

Ne razumem

kako mogu ubiti pticu

raniti zver u begu.

Pesnik sam

ispod ovog sazvežđa snova

i molim za ono sutra.

Ne oduzimajte ptici pesmu

šumi reku

reci ribu

nebu boju

i pesniku srce.

januar 1991.

недеља, 29. март 2015.

Nikada neću pronaći kraj jer

ni početka nije bilo

SAMA

Ponekad zatreperim

ko list u šumi

mlada jasika

proleče svoje što čeka.

Ponekad se osmehnem

sunce neba

svi moji nebrojeni zubi

sve zore

sva jutra

Sama sam

i niko me više ne gleda.

NAUČI ME

Nauči me

da pretočim noć

u jutra pijanih čežnji

nož da sejem

pod rukom gladi

dok nam se hleb smeje

iz žita

što ne zri

nama iz inata.

Nauči me

nogom da gazim

cestama golim

decu da rađam

život da volim

dok tebe tražim

sebi da se smejem

negde iz inata.

15.10.1980.

HAIKU

Konjaniče

obuzdaj svoga konja

zategni uzde

neka se moja bol

tvojoj radosti smeje.

02.11.1980.

...

Zaverih se nebu.

Na dlanu

pitomo sunce

divlja mesečina.

Mirišem

na Kumovu slamu

i još desetak sazvežđa.

Ime mi porede s bogovima

a nigde traga

od mojih slepih molitvi

koje ostaju nedovršene

iza zatvorenih vrata

dalekog svemira.

02.12.1979.

понедељак, 23. март 2015.

Poklonio mi je vetar

Ruke mi mirišu na žito

Poklonio mi je noć

Moja zvezda ima boju

njegove krvi

Poklonio mi je kišu

moja plakanja još uvek traju

januar 1974.

BELINA MOJE NOĆI

Svetlost ti se u oko spustila

pa mi je tama

od tvoje blizine

postala belja

Glas tvoj

što je ptica slavuj

u mom srcu odzvanja

Pusti

da tvoje kose požutele

na suncu moje ljubavi

izgore

недеља, 22. март 2015.

Vrati mi mir

vrati mi prošlost

za sadašnjost ti neću reći ništa

U ovo, tiho, avgustovsko jutro

kuda ja to hoću

čega li se sećam

17.08.1973.

JESENJA ELEGIJA

LJubavi

Uberi mi noćas poslednju hrizantemu

Jesen ne ostavlja tragove

A godine bole kao sećanja

ili istine

razapete od tebe do mene

Noć je. Tiha.

Negde umire šaputanje.

U kori vreska

U zrnu peska

U pesmi ptica

U cvetu klica

nastavlja se nepomućeno trajanje.

Ljubavi

Uberi mi noćas poslednju hrizantemu.

Jesen ne ostavlja tragove

A godine bole kao sećanja

ili istine

razapete od mene do tebe.

среда, 4. март 2015.

Čudni smo mi to ljudi. Za svoju decu učinili bi najneverovatnije stvari. Valjda se to zove ljubav. Samo me zbunjuje da ne umemo da sagledamo greške svoje dece njihove mane koje se vide, već ih opravdavamo smejemo im se. bivaju nam zanimljivi jer su to uradili naši unuci a to isto kad uradi ili je već u nekom bivšem vremenu uradilo drugo tuđe dete kritikujemo i omalovažavamo njihove roditelje kao nisu umeli ili ne umeju da vaspitaju svoje dete. Nemogućnost sagledavanja stvarnog stanja sve više uzima maha pa druge analiziramo, kritikujemo, podsmevamo se misleći da su glupi, nepismeni zato što ćute, što nešto što je normalno ne ističu ne prave bauka i sebe podižu na neviđeni pijadestal misleći da su popili svu pamet ovog sveta pa su došli na ovaj svet da dele savete jer svi oko njih rade pogrešno nisu u pravu. Hm. Žao mi je što nikada nisam sakrila greške svoje dece smatram da će nekome pomoći ako nauči da to što čine nije u redu. Žao mi je što sam ćutala i kada sam mogla da kažem svašta. Sada stojim tu po strani i posmatram. Volim svu svoju decu. Ali ne mogu da nešto što nije u redu pretvaram u vrlinu. Grešim li?

Postoje ljudi koji su nezadovoljni svojim životom pa im sve smeta, nezadovoljni sobom i drugima oko sebe, ljudi koji samo tuđe greške vide svoje guraju pod tepih, kojima je malo potrebno da od prijatelja naprave neprijatelja... Nikada nisu imali u sebi snagu da oproste, da razumeju. I više sile koje se ispreče nisu krive kriv je neko drugi.Prijatelji su oni koji daju od kojih imaju koristi svi ostali nisu vredni poštovanja. Bes koji je u njima kulminira kroz negodovanje, sevanje očima, zatvaranje, okretanje leđa,podaštavanje svega dobrog što je bilo između vas. Nikada nisam razumela tu vrstu ljudi.I ne želim. Ignorišem tu njihovu "bolest" trudeći se da ne pokazujem da ta njihova ljutnja je i meni znana jer se na mene i odnosi slatko se nasmejem i prozborim od srca iskreno - dobro jutro!
Da li grešim?

Kad sam se najmanje nadala Bog mi je dao najviše. Nikada nisam tražila ništa osim snage da ustrajem u teškoćama i budem dovoljno jaka ponajviše za svoju decu...

...postoje takva mesta na kojima gubimo dah od nesvakidašnje lepote
gde svakim korakom bojažljivo stajemo na tlo kao da ćemo da ga povredimo
gde naša pluća ne mogu prihvatiti tu ogromni količinu vazduha - postoje takva mesta koja napuštamo i odlazim

o u velegrade da se davimo u sivilu betona...

I dođemo tako u neke godine kad nam putevi predstavljaju teret. Kad svako uzvišenje prati škripa u kolenima. Kad nam nije dovoljno vazduha u plućima. A želja da se dođe do kraja polako se gasi. Radije bi odustali, vratili se, a negde smo na sredini puta. Mladost je nosila naše korake lagano kao let ptice. Mladost je crtala osmehe po našem licu. Sada se kapljice znoja pretvaraju u potoke koji jure niz izborano, smrknuto čelo. Idemo dalje, sve teže se koraci odvajaju od prašnjavog puta. Mirisi na sve strane a nas stiska u plućima uzimamo pumpicu i stavljamo je u usta. Treba doći do vazduha kog je u izobilju a naše telo ne može da ga primi normalnim putem. Kako je teška starost koja hoda ovim čudesnim stazama

уторак, 3. март 2015.

I dođe vreme kada su ti svi dani isti. Nema razlike u ponedeljku i petku. Čak se dešava da nisi svesna ni da je nedelja. Prepoznaješ je po porodičnom okupljanju. I svi dani imaju istu težinu. Valjda s godinama teret postaje sve jači a naše ruke sve slabije. Pokušavamo da se otmemo, da pokažemo da se godine ne lepe za naš sve sporiji korak, da smo još uvek od pomoći, da nismo beskorisni. Noću ruke ne slušaju nemožemo da ih namestimo. Ne valja dušek. Ne valja jastuk. Nikako da priznamo da nevaljamo MI.

JESENJI BLUZ (odlomak)

... poslednji izdanak duše odneće neki nepoznati koraci. Šume će mirisati na trulež, na odumiranje. Svaki deo moje zatvorene duše poigravaće na vetru prigušene sete. Zidovi, modri od iznenadnih tajni, od treptaja snova, ćutaće moje slepo prisustvo. Ne znam hoće li ovo maglovito sunce razumeti moj vapaj koji se proteže od noći do noći, od jutra do jutra. BLUES. Daleko odjekuju koraci. Neki zalutali voz dovlači i odvlači nepoznata lica.
Ne vidim šta mi poklanja ovaj plačni dan sem žutog lista koji se, strmoglavce, sunovraćuje u smrt...